Борис Над
ИЗМЕЂУ МОРА И ЗЕМЉЕ


Сакрално-симболички корени геополитике

Геополитичка наука, наука која изучава “зависност политичких догађаја од земљиног тла”, нема нарочито дугу повест: назив “геополитика”, који је први сковао Швеђанин Рудолф Кјелен, појавио се на самом почетку XX века, Нешто старији, сродан термин “политичка географија” први пут је употребљен 1897. у истоименом делу Фридриха Рацела. Ипак, иако је геополитика као наука скорашњег датума, стварност којом се она бави, као и основни принципи и елементи геополитичког мишљења знатно су старији: они не само да су били познати од најранијих времена, већ су, несумњиво, играли значајну улогу и када је реч о традиционалним државама, њиховим интересима, савезима и (спољно)политичким оријентацијама, Геополитичке категорије одвајкада образују реалност коју није могуће занемаривати ни игнорисати. Изгледа да се, исто тако, и основни геополитички модели мало мењају кроз историју: Картагина као пример нарочите таласократске, колонијално-трговачке силе чини образац који ће се у основи понављати све до данашњег времена. Рим представља супротан пример изразито империјалне и континенталне, телурократске моћи.
Мада је име геополитике ново, она почива, на веома старим изворима. Поред митолошких и теолошких концепција, права исходишта геополитичке науке су традиционалне области сакралне и симболичке географије, те стога и данас, у значајној мери, геополитика указује на своју сродност са многим традиционалним схватањима, чак ни у данашње време, геополитичке категорије није могуће свести једино на њихову економску димензију, ни тумачити кроз искључиво квантитативни, материјални аспект. (Ове категорије, али и геополитика у целини, и током XX века задржале су свој наглашено квалитативни карактер.)

Традицијски приступ, бар у свом прерушеном, донекле измењеном виду, могуће је препознати и у савременим геополитичким концепцијама. Рат Мора против Земље, Океана против Копна, сукоб Истока и Запада, атлантизма и евроазијства одговара, у главним цртама, древним митолошким, религиозним, па и теолошким представама. Двојност и супротстављеност Мора и Копна, у свом последњем значењу, темељи се на симболизму Воде и Земље, где водена стихија, праелемент Воде симболизује променљивост, несталност, пролазност, време. Архетип Земље, Тла, насупрот томе исто је што и укорењеност, постојаност, непроменљивост, простор.

Оваквим представама могуће је наћи и одговарајуће аналогије на митолошкој равни. Митске слике сукоба морске немани (Левијатана) и медведа (Бехемота) познају многе и различите митологије. Истом реду значења, по свему судећи, припада и грчки мит о борби змије Питона и његовог “сунчаног победника”, хиперборејског Аполона. Подсетимо се да за традицијски поглед ни различите стране света немају исту вредност ни квалитет. Са гледишта сакралне географије, у многим традицијама, Запад је област таме, подручје смрти и пропадања. Исток је, међутим, његова супротност, земља светлости којом царује Сунце.

Органски мотиви геополитике

Од самог почетка, такође, за геополитику карактеристично је присуство “ор­ган­ских” мотива. Државе, географске и политичке датости нису само апстрактне тво­ревине ни мртви предмети научне анализе, већ “жива реалност”; државе су живи организми који поседују сопствену унутрашњу снагу и који се рађају, расту, старе и умиру. За Кјелена, примерице, државе су “индивидуална жива бића, подједнако стварна као и појединци”. Оне су и “објективне стварности изнад појединаца”, али истовремено подвргнуте деловању исте силе основних животних закона.

С друге стране, одавно је уочена сродност која повезује геополитику са конспирологијом, још једном традиционалном и теолошки утемељеном науком. Већина савремених геополитичара “нагиње ка тајним друштвима”, како примећује утицајни руски геополитичар и идеолог “евроазијства”, Александар Дугин, “док су геополитичари древних времена (премда се они нису звали тим именом) своје доктрине заснивали само на митолошким или теолошким схватањима”. За многе ауторе, уствари, и сама геополитика је одређена “конспиролошка схема, где геополитичке поделе имају и своју метафизичку позадину и утемељеност. Империје које припадају Великом Копну су духовне природе, док се атлантизам, макар на симболичан начин, доводи у везу са бројним лунарним и хтонским култовима, попут феничанског култа Молоха. Повезивање геополитичких и конспиролошких мотива није дакле пука произвољност већ готово закономеран след њихове унутрашње логике, као што и мотив “окултне геополитичке завере” располаже озбиљном, не само геополитичком и конспиролошком, него и религиозном аргументацијом. Изгледа да су, такође, управо ове особине геополитике, засноване на традиционалним погледима и схватањима, у већој мери допринеле њеном занемаривању и осуди у време преваге модерне, утилитарне културе - а потом, након 1945. и фактичкој забрани - него евентуална злоупотреба геополитичке науке од стране национал-социјалистичке власти у Немачкој.

Најзад, иако се данас (у време својеврсне рехабилитације геополитике) и сам појам геополитике у публицистици и масовним медијима често користи на неодговарајући начин, несумњиво је да управо геополитичке категорије - категорије кроз које се увек изнова јавља прастари принцип “Тла”, простора, “земне средине” - представљају неопходан кључ за разумевање политичке савремености, па и политичке стварности у “биполарном свету”. (Оне ће, по свој прилици, упркос помодним мишљењима о “неважности територија у постмодерном добу”, и убудуће задржати своје централно место и значај.)

О геополитици у Руса

Парадоксално, и поред идеолошке осуде на Истоку и на Западу, геополитички критеријуми настављају да играју значајну улогу и у хладноратовском свету. Ни настанак “биполарног света”, ни постојање нуклеарног оружја, подсећа амерички аутор Роналд Ејзмус, “нису елиминисали ове традиције у западном стратешком мишљењу”. (Стратегија примењена у рату у Персијском заливу, на пример - уочава исти аутор - у много чему била је пука примена “старе парадигме решавања проблема приступа ресурсима, укорењене у либерално-поморску школу 'велике стратегије' “. Како се то показало протеклих година, геополитичка истраживања развијана су, овај пут тајно, и за време хладног рата у московској војној академији, као и у америчком Савету за иностране односе.)

Тако је у свету блоковске подељености, копнена, континентална моћ Совјетског Савеза увек имала претежно империјални, телурократски карактер, док су Сједињене Америчке Државе, заснивајући своју хегемонију на владавини океанима, морима, острвима и приобалним подручјима, изразит пример таласократске, комерцијално-поморске силе, али и посебне, “атлантске цивилизације”. Руски традиционалистички мислилац и религиозни филозоф, Константин Леонтјев, чије су идеје и закључци имали отворено геополитички карактер, још је у другој половини прошлог века уочио да су САД, уствари, “савремена Картагина”, “врло стара халдејска цивилизација”, али у свом “упрошћеном, републиканском виду” (САД су, осим тога, како запажа Леонтјев, просторно повезане са Великом Британијом”).

У геополитичком смислу, упркос континенталним размерама, Северна Америка је “велико просторно острво”. Геополитика САД, али и менталитет у целини, поседују недвосмислено “острвска” обележја, док је атлантизам, као геополитичка доктрина и као посебан, поморски “поглед на свет”, односно као “хиљадугодишња надидеологија океанског типа.” (А. Дугин), дубоко укорењен у англосаксонској традицији. (Као геополитичка доктрина, у било којем виду, атлантизам увек подразумева офанзивну стратегију, те освајачке и колонизаторске намере, пре свега у односу на евроазијски континент и његов (мета)географски Центар света.)

Спољнополитичка оријентација Совјетског Савеза, у главним цртама, следила је међутим логику велике континенталне, Евроазијске Идеје. Евроазијске тенденције совјетске спољне политике посебно су снажно изражене у време владавине вођа као што су Стаљин и Брежњев. Насупрот томе, Хрушчов и Горбачов су несумњиво “атлантисти” који су тежили “позападњачивању” руске “Средишње земље”, њеном интегрисању у Запад у културном, политичком, економском, али изнад свега у геополитичком смислу. Са своје стране, немачки геополитичар Хаусхофер још 1943. исправно говори о “Империји црвених царева” која је, у погледу спољашње форме, сменила руску и евроазијску “Империју белих царева”.

“Совјетска политика, посебно у доба хладног рата,” закључује савремени белгијски геополитичар Робер Стојкерс, “увек је настојала да на делу оствари зебње геополитичара (и атлантисте) Макиндера(...) Ово ‘посвећивање’ совјетске ‘Средишње земље’ чинило је полузваничну идеологију Црвене армије, од Стаљина до Брежњева”. Потцртавајући исправност тезе о аутархичној, незападној природи совјетског “комунистичког” система - упркос западном -пореклу марксистичке идеологије и ритуалном “пролетерском интернационализму” - Стојкерс указује и на значај “праве 'конзервативне револуције'“ коју су, почетком 6о-тих, извели конзервативни писци националног и ново-православног усмерења, окупљени око часописа “Наш савременик”.

У совјетској историји могуће је наћи бројне потврде мишљењу да империјалне тежње није сасвим утрнуо ни бољшевички преврат и да су оне, у овом или оном виду, настављале да живе и унутар “совјетске империје”. Према ауторима као што су Жан Парвулеско и Александар Дугин, традиционална упоришта евроазијаца су армијске структуре и одговарајућа војна обавештајна служба (ГРУ), насупрот углавном (про)атлантски оријентисаном КГБ-у. У сваком случају, извесно је да је током свог постојања СССР све мање наликовао на утопијско “комунистичко царство” (и да је унутар њега ортодоксна марксистичка доктрина постепено релативизована,), а све више на оживотворење геополитичког поројекта континенталне, Евроазијске Империје - бар до перестројке Михаила Горбачова и њених катастрофалних последица. У вези с тим, независно од њиховог негативног одређења, можемо закључити и да су оптужбе за “црвени империјализам” - било да су долазиле од стране комунистичких “Чистунаца”, било од стране њиховим идеолошких противника на Западу - имале одређену заснованост. Идеално, с обзиром на надидеолошку природу свог геополитичког пројекта, и “црвени” и “бели” евроазијци могли су бити окупљени и уједињени око истог циља: изградње моћне континенталне државе, а потом и успостављања евроазијске алијансе, способне да спроведе у дело аутархичну, континенталну политику, супротстављену “геополитичком Западу”. (Тако се у савременој Русији, релативизујући поделу на Левицу и Десницу, “десничари” залажу за Стаљинову рехабилитацију, оспоравајући “фантастично преувеличан” број жртава гулага, за разлику од “лево” и проамерички оријентисаних либерала. У својој “чистој” форми, међутим, леви покрети су заиста имали субверзиван карактер и представљали су својеврсну “авангарду атлантизма” истурену у дубину непријатељског, евроазијског копна.)

Чувени руски писац Алегсандар Проханов, данас један од водећих идеолога национал-патриотског покрета, износи и своја открића о припремању нових цивилизацијских пројеката, разрађиваних од стране руских, евроазијских, “национал-футуристичких” војних стратега у првој половини 8о-тих. Прилагођени захтевима нове, космичке ере, те обједињујући националне и метафизичке традиције Евроазије са савременим технологијама, ови пројекти имали су за циљ, према Проханову, да припреме нову, “континентално-космичку” епоху: реч је, уствари, о пројекту “Евроазијског Свемира”, Евроазији пројектованој на космичко пространство, насупрот америчком Свемиру - “атлантистичком” моделу “рата звезда”.

Геополитика англосаксонаца

На другој страни - иако англоамерички аутори ретко користе термин “геополитика”, замењујући га неутралнијим и безличнијим “виталним интересима.” - подједнако је основан закључак да америчка и шире, англосаксонска стратегија овог века у суштини следи оне геополитичке моделе које су формулисали аутори попут Макиндера, адмирала Мејна или, у новије време, Николаса Спајкмена. За англосаксонске ауторе Севрна Америка и британско острво су домовина савременог “трговачког либерализма” и одговарајуће, “либерално-поморске традиције стратешког мишљења”, супротстављене континенталној, евроазијској геополитичкој концепцији. У питању је, заправо једна и јединствена целина, “Нова Картагина” која, осим поменутих острва, смештених, према Макиндеровим терминима, у тзв. “спољашњем полумесецу, у данашње време обухвата и крајњи европски континентални Запад. Од значаја је, такође да се појам Запада - који је првобитно означавао САД, одвајајући “Нови континент” од “Старог света”, од суштински различите Европе - саобразно природи и духу времена, налази у готово сталној експанзији. (Тако се последњих година, у “пост-хладноратовској ери”, ове планетерне амбиције Запада реализују у оквирима глобалистичког пројекта “новог светског поретка”.)

И у послератном времену, међутим, главне премисе атлантистичке доктрине настављају да, одређују и обликују западну политику у односу на евроазијску “географску осу историје”: кроз своју политику стварања вишестраних војно-политичких савеза (НАТО, АСЕАН, ЦЕНТО), САД су у основи следиле Макиндерову стратегију сталног сузбијања народа “Средишње земље”. Војна моћ САД, такође, и данас почива на поморским снагама које (према једном говору америчког председника Била Клинтона) морају бити способне да, доминирајући океанима и морима, широм планете “пројектују (америчку) силу и штите (америчке) интересе”. Основу те војне моћи у наше доба чини двадесетак групација носача авиона, а више од 9о% човечанства “живи у оквирима домета америчке морнарице”.

Као што је кроз своју историју и, у извесном смислу, и током ЏЏ века Русија настављала Идеју “Вечног Рима”, империјалну идеологију руског “Трећег Рима”, Америка и атлантски свет у целини означава супротан, таласократски пол, савремену “Картагину, који је, у прошлости и данас, увек био везан за Запад и Атлантски океан.

<<< назад