Make your own free website on Tripod.com

Рене Генон
Ал Фагр или "духовно сиромаштво"

Зависно биће може да буде дефинисано као оно које није самодовољно,  не садржавајући у себи суштину своје егзистенције; из тога произилази да  је такво биће ништавно само по себи и да не поседује квалитет који би га приближило савршенству. Такав је случај људског бића док је индивидуа, а исти је случај и са свим  бићима која постоје у  било ком стању;   колико год да је велика разлика између различитих степена  Универзалне егзистенције  та разлика је ништавна када се упореди са разликом ових  у односу на  Принцип. Људска или друга бића су, у сваком погледу, у стању потпуне подређености Принципу "ван кога нема ничег, апсолутно ничег што постоји"; а свест о овој зависности  представља доктрину које многе традиције називају " духовно сиромаштво".

Истовремено, за биће које је досегло свест о тој зависности ово има, као непосредну последицу, дистанцирање од стварности, зато што биће, од тада па надаље,  зна да је стварност, као и оно само, ништавна  и да нема никаквог значаја упоређена с Апсолутном Реалношћу. Дистанцирање подразумева, кад су у питању људи, у основи и изнад свега, незаинтересованост за последице, као што учи Бхагавад-Гита, што оспособљава биће да се издвоји из бесконачног ланца догађаја и њихових последица; то је "деловање без жудње" ( нишкама карма), док је "деловање са жудњом" ( сакаама карма) акција која се врши из гледишта постизања резултата. Права суштина ствари је невидљива и не може бити досегнута, дефинисана или одређена. Она може бити схваћена само од особе у дубокој контемплацији која се вратила у стање савршене једноставности." (Лао-Ц' 4.поглавље)
 

"Једноставност" која  значи уједињавање свих снага бића карактеристика је враћања у "примордијално стање";  овде се види сва разлика која одваја трансцендентално спознање мудрости  од обичног, "профаног" знања. Ова "једноставност" је, такође,  оно што се на другим местима назива стање "детињства" (на санскриту-баалија), што треба свакако схватити у духовном смислу, а то "детињство" се у хиндуистичкој доктрини сматра неопходним условом за постизање стварног знања.

То подсећа и на одговарајуће речи Јеванђеља: " И кажем вам заиста: који не прими Царства Божијега као дете неће ући у њега" (Св. Лука 18. 17.),  "Хвалим те Оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудријех и разумнијех, а казао си простима". ( Св.Матеј 11.25.  Св. Лука 10.21.) "Једноставност" и "незнатност" овде су еквиваленти "простог" које се спомиње у Јеванђељу, а које се  често погрешно  тумачи: "Благо сиромашнима духом јер је њихово Царство Небеско". (Св. Матеј 5.3.)

Ово "сиромаштво" ( на арапском ал-фагр) води, према исламској езотерији, до ал фанаа, а то је поништење "ега"; (напомена: "поништење" није без аналогије, чак и када је у питању дословно значење термина који је употребљен, са Нирваном у хиндуистичкој доктрини; изнад ал фанаа постоји  ткз.  поништење поништења које одговара  Паранирвани), тим "поништењем" досегнуто је "божанско стање" (ал-маакам ал-илаахи), које је стање у коме су све разлике садржане у површнијим слојевима превазиђене те су све противречности нестале и разрешене у идеалној равнотежи. "У примордијалном стању ове супротности не постоје. Оне извиру из постојања различитих бића (која су неодвојива од стварности  и као и она сама минорна) и од њихових контаката које проузрокује Универзално кружење (а то је окретање "космичког точка" око своје осе). Супротности  престају да утичу на биће у месту и времену када оно успе да редукује своју индивидуалност и своје кретање до самог ништавила  (Чоанг -Цу 19. поглавље).

Ова редукција "издвојеног ега", која коначно нестаје тако што бива реапсорбована у једну тачку, је исто што и ал-фанаа или "празнина",  која је горе споменута; штавише, јасно је према симболизму точка да "кретање" бића постаје све редукованије што је оно ближе центру точка.

"Једноставност" о којој је било речи одговара сједињавању "без димензија" примордијалне тачке, што означава завршавање кретања у тачци његовог почетка. "Једноставан  човек ставља под утицај своје једноставности сва бића тако ефикасно да  му се ништа не супротставља у свих шест области простора и ништа није непријатељско према њему, ни ватра ни вода га не повређују" ( Ли-Цу 2. поглавље). У ствари, он стоји у центру, који су шест праваца истакли зрачењем и где у покрету, који их носи назад, они почињу да буду неутралисани два по два тако да у овој појединачној тачци њихова трострука опозиција потпуно престаје, и ништа што би настајало од њих или што је у њима садржано, не може достићи биће које борави у непроменљивом јединству.

Својим несупротстављањем било чему оно постиже да му се ништа не може супротставити јер супротстављање мора бити реципрочна реакција која захтева присуство две стране, и која је инкомпатибилна са принципом јединства; непријатељство,  које  једино може бити резултат  или спољна манифестација супротстављања, не може постојати у вези с бићем које је ван и изнад сваког супротстављања. Ватра и вода, који су примери супротности у "елементарном свету", не могу да га повреде јер  они за њега више нити постоје као супротности,  вративши се, уравнотежавајући и неутралишући једни друго  кроз поновно сједињење њихових квалитета, који  су, иако привидно супротстављени једни другима, у ствари комплементарни све до поништења свих супротности у примордијалном етру.

Ова централна тачка, кроз коју људско биће комуницира са вишим, односно "целестралним  стањима",  представља "иглене уши" симболизма Јеванђеља и ако разумемо ко су они који су кроз њих прошли лако ћемо схватити ко су "богаташи" који кроз њих не могу проћи; то су бића везана  обиљем која су неспособна да се уздигну од појединачних  сазнања ка синтетизованом знању. Та повезаност  у ствари је управо супротна одвојености која је горе споменута, као што је богатство супротно сиромаштву те укључује биће у бесконачни низ циклуса  испољавања.

Повезаност са мноштвом је исто тако у неком смислу  библијско "искушење" које наводи биће да окуси плод са "Дрвета сазнања Добра и Зла" те га покреће  са првобитне централне сједињености и онемогућава му да досегне "Дрво Живота";  управо то га чини подложним рођењу и смрти. Привидно бескрајна стаза мноштва описана је  спиралом тела змије која се увија око дрвета које симболише "Осу света"; то је пут оних који су застранили (ад-даалиин), оних који греше у етимолошком смислу речи,  насупрот "правом путу" (ас-сираат ал-мустакиим), у вертикалном пењању по самој оси, путем о коме се говори у првој сури Корана (напомена: "Прави пут" је идентичан са Те или "Искреност" Лао-Ц'а, који је правац који биће треба да следи да би његово постојање било у складу са "начином" ( Тао), или, другим речима, у сагласју са Принципом.)

"Сиромаштво", "једноставност", "детињство" нису ништа друго до једна иста ствар и процес редукције (напомена: То је биће лишено метала у масонском симболизму) који кулминира у поништењу које је  у стварности  пуноћа бића, управо као што је "неактивност" (ву-веи) врхунац активности зато што се од ње све појединачне активности изводе; "Принцип је увек неактиван али је ипак све настало од њега". (Тао-Те-Ђинг 37.поглавље)

Биће које је на тај начин достигло централну тачку остварило је стање човечности у својој потпуности; оно је "прави човек" (чен-јен) таоизма, и када почиње да се уздиже од ове тачке на више ступњеве, досегне потпуно испуњење својих потенцијала, постаће "Божански човек" (шеун-јен) који је "Комплетан човек" (ал-инсаан ал каамил) исламске езотерије. Према томе, може се рећи да су они који не поседују  "богати" са гледишта испољавања истовремено  "сиромашни" у погледу Принципа, и обрнуто,  што следећа реченица Јеванђеља изражава врло прецизно - "Тако ће бити последњи први и први последњи" (Св. Матеј 20. 16.) - и у прилици смо да видимо, по овом питању, још једно савршено слагање свих традиционалних доктрина које нису ништа друго до различит начин изражавања једне Истине.

<<< назад