Син Неба

У краљу се јавља необјашњива загонетка која се на тако потресан начин разликује од сваког бића које живи на земљи, да када се човек суочи са њом, почиње да сумња у способност свог разума или веродостојност свог искуства. Сама суштина владара, и решење загонетке, је сакривено иза више слојева смисла. У покушају да се ти слојеви ољуште, неумитно се мора доћи до небеског смисла, древног и првог Човека, сина Неба.
Политичко учење које сматра да закони обавезују без обзира на политичку сагласност и које не верује у рационализам, као основу живота појединца и друштва, назива се конзерватизам. Ово учење поставља сувереност као извор права и под њим подразумева неприкосновено и недељиво право доношења одлука. Онај који има то право се назива СУВЕРЕН. Неприкосновеност проистиче из чињенице да ни један владар друге државе не може наређивати у тој држави. Недељивост значи да нико други у држави не може утицати и условљавати одлуке суверена, из чега проистиче да је парламентарна монархија парадокс.
Како су конзервативне идеологије настале као реакција на француску буржоаску револуцију, дакле одређеног догађаја у историји, представљају само један слој у разматрању карактера владавине једног.
**
Свака форма је облик деспотизма (чаша држи воду у одређеној форми). Тако и принудно одржање стабилног стања, било то вода или држава, захтева лишавање одређеног степена слободе. Како све створено тежи да се врати у стање мањег утрошка енергије, тако и људи теже ка најмањем замору, најмањем болу и ризику. Зато и зачетак цивилизације, у смислу организованог рада и одбране заједнице, оправдава доминацију најјачег (у сваком погледу): господара, аристократе, принца, дакле оног који својом вољом и снагом уздиже остале изнад стадијума животиње.
Владар изнад свега треба да буде ГОСПОДАР, онај са ким се не расправља, који мора да одлучује, који подстиче посустале и чије се речи плашимо као корбача.Та снага ауторитета владара, значи да је он најјачи вољом, умом и духом и истовремено најбољи, најбогатији врлинама. Ауторитет представља само још један атрибут владара.
***
Изворно значење грчке речи basilea јесте краљевина свештеника. У личности владара сједињена је духовна превласт касте свештеника и световна моћ витешке касте. Идеална слика тог сједињења налази се у грбу ромејске империје - у двоглавом орлу који је символ смисла на врху недељивога организма - православнога Хришћанства, којег су у том облику код нас васпоставили Свети Сава и Свети Стефан Првовенчани.
Краљ је један – очитовање небеског смисла који је ван сваког људског смисла, који нема супротност и нема пандан. Краљ је сакрална личност и његов однос са државом је као однос Бога са светом. Као такав, краљ не дела, већ јесте. Он представља непокретну осу нације и налази се у самом средишту космичког циклуса где је, као у оку торнада, потпуно мирно и сигурно од деструктивних сила историје. Традиција учи да је “за управљање државом потребна дисциплина, за ратно оружје снажна вежба, али краљевство ствара онај који је далеко од сваке делатности”. Тако и данас онај Србин коме је небо покривач, а гора постеља, кога наши непријатељи гоне као пса, дела не-делањем. Иако нема више ни једну полугу власти, хиљаде знају његову команду, хиљаде хиљада га и даље следе.
Није ни сувереност, ни ауторитет, ни знање, оно што чини краља способним да влада. Понизни владар који се боји и покорава само Богу и у Њему тражи извор свих својих врлина и способности, једини може имати истински ауторитет у народу и међу својим војводама.
Ако дела не-делањем, и постане понизан, краљ постаје душа државе, и тако заслужан за ред и морал људи, добар род жита и поштење министара, одважност ратника и плодност жена.
****
Посвећење има пресудан знаћај у духовном и управљачком реду, и посредством посвећења човек се буди, не у чулном, него у натприродном, дакле правом човековом свету. Краљевско посвећење је од највећег значаја и почиње од детињства. Епови и историја упознају младог краља са делима и карактером својих великих предака. Временом све дубље види законе света, све ближе приступа светлости божанског смисла и све више разуме да се поданици не клањају и жртвују маленом и телесном Ја, већ божанском у њему, икони Божијој. “За дело службе и сазидања тела Христова” поред Цркве, постављен је и крунисани владар као божији слуга и "осветник оном који зло чини” (Рим. 13,4). Као помазанику Господњем, од Бога је краљу дат не само да буде господар државе, већ много више: глава сакралног поретка света. Зато је краљ господар свештенику и војнику, судији и министру, земљи и води. Он је вођа на путу којим се човек враћа свом пореклу, божанском бивству.

<<< назад