Рене Генон Ал Фагр или "духовно сиромаштво"
Зависно биће може да буде дефинисано као оно које није самодовољно,
не садржавајући у себи суштину своје егзистенције; из тога произилази да
је такво биће ништавно само по себи и да не поседује квалитет који би га
приближило савршенству. Такав је случај људског бића док је индивидуа,
а исти је случај и са свим бићима која постоје у било ком стању;
колико год да је велика разлика између различитих степена Универзалне
егзистенције та разлика је ништавна када се упореди са разликом ових
у односу на Принцип. Људска или друга бића су, у сваком погледу,
у стању потпуне подређености Принципу "ван кога нема ничег, апсолутно ничег
што постоји"; а свест о овој зависности представља доктрину које
многе традиције називају " духовно сиромаштво".
Истовремено, за биће које је досегло свест о тој зависности ово има,
као непосредну последицу, дистанцирање од стварности, зато што биће, од
тада па надаље, зна да је стварност, као и оно само, ништавна
и да нема никаквог значаја упоређена с Апсолутном Реалношћу. Дистанцирање
подразумева, кад су у питању људи, у основи и изнад свега, незаинтересованост
за последице, као што учи Бхагавад-Гита, што оспособљава биће да се издвоји
из бесконачног ланца догађаја и њихових последица; то је "деловање без
жудње" ( нишкама карма), док је "деловање са жудњом" ( сакаама карма) акција
која се врши из гледишта постизања резултата. Права суштина ствари је невидљива
и не може бити досегнута, дефинисана или одређена. Она може бити схваћена
само од особе у дубокој контемплацији која се вратила у стање савршене
једноставности." (Лао-Ц' 4.поглавље)
"Једноставност" која значи уједињавање свих снага бића карактеристика
је враћања у "примордијално стање"; овде се види сва разлика која
одваја трансцендентално спознање мудрости од обичног, "профаног"
знања. Ова "једноставност" је, такође, оно што се на другим местима
назива стање "детињства" (на санскриту-баалија), што треба свакако схватити
у духовном смислу, а то "детињство" се у хиндуистичкој доктрини сматра
неопходним условом за постизање стварног знања.
То подсећа и на одговарајуће речи Јеванђеља: " И кажем вам заиста: који
не прими Царства Божијега као дете неће ући у њега" (Св. Лука 18. 17.),
"Хвалим те Оче, Господе неба и земље што си ово сакрио од премудријех и
разумнијех, а казао си простима". ( Св.Матеј 11.25. Св. Лука 10.21.)
"Једноставност" и "незнатност" овде су еквиваленти "простог" које се спомиње
у Јеванђељу, а које се често погрешно тумачи: "Благо сиромашнима
духом јер је њихово Царство Небеско". (Св. Матеј 5.3.)
Ово "сиромаштво" ( на арапском ал-фагр) води, према исламској езотерији,
до ал фанаа, а то је поништење "ега"; (напомена: "поништење" није без аналогије,
чак и када је у питању дословно значење термина који је употребљен, са
Нирваном у хиндуистичкој доктрини; изнад ал фанаа постоји ткз.
поништење поништења које одговара Паранирвани), тим "поништењем"
досегнуто је "божанско стање" (ал-маакам ал-илаахи), које је стање у коме
су све разлике садржане у површнијим слојевима превазиђене те су све противречности
нестале и разрешене у идеалној равнотежи. "У примордијалном стању ове супротности
не постоје. Оне извиру из постојања различитих бића (која су неодвојива
од стварности и као и она сама минорна) и од њихових контаката које
проузрокује Универзално кружење (а то је окретање "космичког точка" око
своје осе). Супротности престају да утичу на биће у месту и времену
када оно успе да редукује своју индивидуалност и своје кретање до самог
ништавила (Чоанг -Цу 19. поглавље).
Ова редукција "издвојеног ега", која коначно нестаје тако што бива реапсорбована
у једну тачку, је исто што и ал-фанаа или "празнина", која је горе
споменута; штавише, јасно је према симболизму точка да "кретање" бића постаје
све редукованије што је оно ближе центру точка.
"Једноставност" о којој је било речи одговара сједињавању "без димензија"
примордијалне тачке, што означава завршавање кретања у тачци његовог почетка.
"Једноставан човек ставља под утицај своје једноставности сва бића
тако ефикасно да му се ништа не супротставља у свих шест области
простора и ништа није непријатељско према њему, ни ватра ни вода га не
повређују" ( Ли-Цу 2. поглавље). У ствари, он стоји у центру, који су шест
праваца истакли зрачењем и где у покрету, који их носи назад, они почињу
да буду неутралисани два по два тако да у овој појединачној тачци њихова
трострука опозиција потпуно престаје, и ништа што би настајало од њих или
што је у њима садржано, не може достићи биће које борави у непроменљивом
јединству.
Својим несупротстављањем било чему оно постиже да му се ништа не може
супротставити јер супротстављање мора бити реципрочна реакција која захтева
присуство две стране, и која је инкомпатибилна са принципом јединства;
непријатељство, које једино може бити резултат или спољна
манифестација супротстављања, не може постојати у вези с бићем које је
ван и изнад сваког супротстављања. Ватра и вода, који су примери супротности
у "елементарном свету", не могу да га повреде јер они за њега више
нити постоје као супротности, вративши се, уравнотежавајући и неутралишући
једни друго кроз поновно сједињење њихових квалитета, који
су, иако привидно супротстављени једни другима, у ствари комплементарни
све до поништења свих супротности у примордијалном етру.
Ова централна тачка, кроз коју људско биће комуницира са вишим, односно
"целестралним стањима", представља "иглене уши" симболизма
Јеванђеља и ако разумемо ко су они који су кроз њих прошли лако ћемо схватити
ко су "богаташи" који кроз њих не могу проћи; то су бића везана обиљем
која су неспособна да се уздигну од појединачних сазнања ка синтетизованом
знању. Та повезаност у ствари је управо супротна одвојености која
је горе споменута, као што је богатство супротно сиромаштву те укључује
биће у бесконачни низ циклуса испољавања.
Повезаност са мноштвом је исто тако у неком смислу библијско "искушење"
које наводи биће да окуси плод са "Дрвета сазнања Добра и Зла" те га покреће
са првобитне централне сједињености и онемогућава му да досегне "Дрво Живота";
управо то га чини подложним рођењу и смрти. Привидно бескрајна стаза мноштва
описана је спиралом тела змије која се увија око дрвета које симболише
"Осу света"; то је пут оних који су застранили (ад-даалиин), оних који
греше у етимолошком смислу речи, насупрот "правом путу" (ас-сираат
ал-мустакиим), у вертикалном пењању по самој оси, путем о коме се говори
у првој сури Корана (напомена: "Прави пут" је идентичан са Те или "Искреност"
Лао-Ц'а, који је правац који биће треба да следи да би његово постојање
било у складу са "начином" ( Тао), или, другим речима, у сагласју са Принципом.)
"Сиромаштво", "једноставност", "детињство" нису ништа друго до једна
иста ствар и процес редукције (напомена: То је биће лишено метала у масонском
симболизму) који кулминира у поништењу које је у стварности
пуноћа бића, управо као што је "неактивност" (ву-веи) врхунац активности
зато што се од ње све појединачне активности изводе; "Принцип је увек неактиван
али је ипак све настало од њега". (Тао-Те-Ђинг 37.поглавље)
Биће које је на тај начин достигло централну тачку остварило је стање
човечности у својој потпуности; оно је "прави човек" (чен-јен) таоизма,
и када почиње да се уздиже од ове тачке на више ступњеве, досегне потпуно
испуњење својих потенцијала, постаће "Божански човек" (шеун-јен) који је
"Комплетан човек" (ал-инсаан ал каамил) исламске езотерије. Према томе,
може се рећи да су они који не поседују "богати" са гледишта испољавања
истовремено "сиромашни" у погледу Принципа, и обрнуто, што
следећа реченица Јеванђеља изражава врло прецизно - "Тако ће бити последњи
први и први последњи" (Св. Матеј 20. 16.) - и у прилици смо да видимо,
по овом питању, још једно савршено слагање свих традиционалних доктрина
које нису ништа друго до различит начин изражавања једне Истине.
<<< назад
|