Живела смрт!

Поред јуначке борбе и смрти, кодреануови легионари Василе Марин и Јон Мота, су оставили на својим шпанским саборцима још један, дубљи траг. Приликом јуриша, ова два млада, православна Румуна су узвикивали:Viva la muerte! Овај борбени поклич су антикомунистички борци одушевљено прихватили, инстинктивно осетивши да је у том покличу садржана сва хришћанска, витешка, не само борбена, већ и животна етика свих белих европљана.

Та етика је у потпуности остварена у централном догађају србске сакралне историје - Косовској битци. Тада су се србски витезови жртвовали до тачке Крста за одбрану вере, нације и државе. Ти светли примери христолике жртве живе и до данас и пројављују се кроз многе Србе и Србкиње. Сетимо се само ђакона Авакума, који, док га Турци набијају на колац узвикује: Срб је Христов, радује се смрти. Млади борци Српског Добровољачког Корпуса само својим јуришом, својим телима, скоро без испаљеног метка, разбијају космајски партизански одред, отеравши га преко Дрине. А када је официр ЈНА, Милан Тепић, разнео касарну у Бјеловару, поневши са собом у смрт десетине усташа, родио се још један Лазарев витез.

Шта је то што је ове јунаке нагнало да са радошћу иду у смрт?

Тешко то данас може да схвати просечан буржуј, спокојан и покојан, како га је назвао Ничеов духовни брат Константин Љеонтјев. Та мистична одлука и начело да је живот смрт и смрт живот, би вероватно, од комуно-демократа, била проглашена за мрачно и назадно. Као и све материјално, човек се опире напору, раду и опасностима и настоји да се врати у равнотежно стање мировања. У стање удобне лажи и пуног трбуха, савијене кичме под шибом и насмејаног испљуваног лица. Заиста, страх је најбољи начин служења злу. Страх за материјална добра и удобан живот ствара армију несвесних ђаволових следбеника, спремних на све компромисе и узмицања.

Србска историја, и световна и сакрална, је историја рата за небоземну слободу и државно уједињење србства. Победивши прво себе и сопствене грехе и слабости, победе у том рату су односили само они који су херојски и мученички пострадали, немајући другог страха до страха од Бога. У сваком Србину и Србкињи, мистички говори косовско-заветно искуство, и на нама је да ли ћемо тај светоратнички архетип угушити фарисејским оправдањима или ћемо га, следствено нашим светим претцима, чувати и херојски потврђивати.

Зато сваки превославни националиста треба да зна да се само смрћу за пролазно рађа у Духу, и само се спремношћу на највећу, христолику жртву добијају све битке. И само тада ћемо моћи да погледамо наше непријатеље и кажемо: разумите народи и одступите јер са нама је Бог.

<<< назад