Make your own free website on Tripod.com

Владица Гавриловић

Проблеми представничке демократије

БИРАМО ВЕЋ ИЗАБРАНЕ !

Да ли се на изборима уистину бирају представници народа или се само потврђује избор већ изабраних ?

Могући начини избора

Једно од кључних питања у погледу избора, када је реч о представничкој демократији је питање кандидовања за представнике. Ко и како бира кандидате између којих потом бирачи треба да изаберу своје наводне представнике? Правна теорија разликује три могућа начина избора кандидата. Први, кандидате и формално и стварно бира руководство странке, узак круг партијских челника примењујући при томе само њима знане критеријуме;

Други, начелно у избору кандидата учествују сви чланови странке, путем својеврсних унутар страначких избора. У суштини и овде је улога страначког вођства пресудна;

Трећи, у избору кандидата учествују, сем чланова странке, и сви остали бирачи. Пример су су примарни избори у САД, где свака партија истиче листе пред кандидата, па се грађани опредељују за оне који им се учини најбољи, који тако постају кандидати. Прави проблем и овде су “предпримарни избори”, одређивање предкандидата.

Пресудна улога странке и “покривање” потписима

Читава прича о народној суверености се своди управо на то-да су бирачи (не народ) позвани да се једанпут у четири године определе између неколико, у већини случајева њима непознатих, кандидата које су, узгред буди речено, странке већ изабрале по својим мерилима. Грађани значи не бирају своје представнике већ само потврђују избор који су пре њих и уместо њих обавиле странке.

Улога странке је овде несумњиво пресудна, јер само захваљујући њој се кандидату пружа могућност да буде прво кандидован а онда и изабран. Избори коштају, странка износи читав терет предизборне кампање на својим леђима, па отуда и кад буде изабран, представник се осећа обавезним према странци. Странка га је задужила и он тај дуг сада мора да врати. Из тог разлога он се и понаша као представник странке, а не као представник народа. Он бије битку за уске страначке интересе а не за опште народне интересе, од његове некакве независности или самосталности, очигледно је да нема ни трага.

Системи представничке демократије овај неублаживи недостатак у процесу кандидовања покушавају да ублаже увођењем обавезе да се страначки кандидати “покрију” одређеним бројем потписа, не би ли тако изгледало да иза њих уистину стоје и неки живи људи, грађани. Наравно да се тај минимални број потписа увек може прикупити, или од чланова, присталица, симпатизера странке или у великим урбаним срединама једноставно на улици.

Прави одговор

Уколико систем кандидовања за избора није у суштини демократски, стварно народни онда сами избори могу бити апсолутно формално исправни, али неће представљати ништа друго до потврду избора неких људи већ изабраних од стране извесних центара моћи.

Одговор није у козметичким преправкама представничке, од народа отуђене демократије већ у постепеном увођењу праве, органске демократије као истинског народног представништва.

<<< назад